Патријарх српски Павле

Патријарх српски Павле (11. септембар 1914. - 15. новембар 2009.) је био поглавар Српске православне цркве од 1990. до 2009.
године. Његово пуно име и титула су гласили „Његова светост архиепископ
пећки, митрополит београдско-карловачки, патријарх српски Г.Г. Павле“.
Биографија

Рођен је 11. септембра 1914. године као Гојко Стојчевић у селу Кућанци, срез Доњи Михољац у Славонији, тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској.
Детињство и школовање


Рано је остао без родитеља. Отац Стеван је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу
и „вратио се кући да умре“ кад је дечаку било три године, иза њега су
остала два сина Душан и Гојко. После тога мајка Ана се преудала и
родила три ћерке, и при рођењу треће је умрла. Душан и Гојко су остали
са бабом Драгом и тетком, најстаријем очевом сестром. Тетка их је
одгајила заједно са својом ћерком Агицом која је била девет година
старија од Гојка - патријарха Павла. Схвативши да је дете „врло
слабачко“ тетка га је поштедела сеоских послова и омогућила му да се
школује.
Четвороразредну основну школу завршио је у Кућанцима. Лето 1925. провео је у манастиру Ораховица припремајући се за одлазак на наставак школовања у Тузлу.
У Тузли је завршио нижу гимназију у периоду 1925-1929 године. За то
време је становао код стрица у десеточланој сиромашној породици. У
школи је био склон „предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика“, седео је у клупи са једним муслиманом и једним Хрватом. Веронауку му је предавао професор Димитрије Јанков
који је једно време био и ректор богословије. Иако је из веронауке имао
двојку, утицај родбине је превагнуо и његов избор за наставак школовања
био је богословија.
После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) завршио је шесторазредну богословију у Сарајеву (1930-1936). У то време богословијом је управљао митрополит Петар Зимоњић. У школи је био запажен као добар појац, био је други тенор. Волео је да пева и у селу, па су га звали „пјевалица“. У Сарајеву је био члан друштва „Трезвена младеж“ које се борило против опијања и пушења, у одбору је било пет чланова међу којима Гојко Стојчевић и Миодраг Миловановић.
У то време становао је у интернату богословије. До 1936. његов брат
Душан је постао обућар и оженио се, а Гојко је лета проводио код тетке
у селу бавећи се свим пољопривредним пословима.
1936. године је дошао у Београд где је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио и више разреде Шесте београдске гимназије да би могао да упише упоредо и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски је завршио и ту га затиче Други светски рат.Рат, болест и монашење


Почетком рата да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, а то му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића,
који је био игуман манастира Свете Тројице, одлази 1942. у овај
овчарско-кабларски манастире где је провео следеће две године рата. У
то време његовог брата Душана убиле су усташе.
Током 1944. запослио се као вероучитељ и васпитач у дому за децу избеглу из Босне у Бањи Ковиљачи.
Када је децу изводио на реку један дечак је почео да се дави и Гојко је
скочио у хладну воду да му помогне. Убрзо се тешко разболео „на
плућима“ и лекари су веровали да је туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота. Отишао је тада у манастир Вујан
где је живео неко време изолован од осталих монаха и успео је да се
излечи од ове болести. У знак захвалности изрезбарио је и поклонио
манастиру дрвени крст са распећем.^[1] Током 1945. године братство из Вујна се преселило у манастир Благовештење где је био игуман Јулијан Кнежевић.
Гојко је тада био искушеник и једини међу братством који је имао
завршен Богословски факултет, међу искушеницима је био и Милисав,
касније архимандрит Јован Радосављевић. Гојко је за свога духовника изабрао јеромонаха Макарија Миловановића, старешину женског манастира Јовање. Макарије је водио строг подвижнички живот и био аскета. Гојко је замонашен у манастиру Благовештењу 1948. године и добио име Павле, према апостолу Павлу. Замонашио га је његов духовник Макарије. Убрзо се замонашио и Милисав који је за свог духовника изабрао управо Павла.Од 1949. до 1955. био је сабрат манастира Раче. Школску годину 1950/51. провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факулету у Атини. Одлуку Синода да га пошаље у Атину, у манастир Рачу му је донео професор прота Стева Димитријевић.Епископ рашко-призренски


Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви.
У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и
порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о
Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног
певања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио и служио у свим местима своје Епархије. Са косовским егзодусом, призренска Богословија Светог Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу.
Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији.
Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља.Патријарх српски

3. децембра 1990.
изабран је за патријарха Српске православне цркве. Избор, међутим није
прошао лако. Пре свега, обављен је за живота претходног патријарха Германа
и то без његове сагласности. Осим тога, његово име се нашло на листи
кандидата тек у деветом кругу гласања. Све до тог круга, довољан број
гласова за улазак на листу добила су свега два кандидата (епископи Сава и Стефан),
а тек у деветом "цензус" је прешао и епископ рашко-призренски Павле.
После тога по тзв. апостолком начину бирања, коверте са именима тројице
кандидата стављене су на Јеванђеље, архимандрит Антоније их је промешао
и потом "извукао" коверат са именом патријарха, најстарији присутни
великодостојник митрополит Владислав отворио је коверат и прочитао име.
Нови 44. патријарх СПЦ тада је рекао:
„Моје су снаге слабе, то сви знате. Ја се у њих не надам. Надам се у
вашу помоћ, кажем и понављам, у помоћ Божју којом ме је Он и до сада
држао. Нека буде Богу на славу и на корист Његовој цркви и нашем
напаћеном народу у ова тешка времена. Ми немамо никакав програм
патријаршијске делатности, наш програм је Јеванђеље Христово.“
Бави се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког (1989, друго издање 1997.). У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело Да нам буду јаснија нека питања наше вере, I, II, III (1998). Приређује допуњено издање Србљака, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује Христијанскије празники од М. Скабалановича. Аутор је и издања Требника, Молитвеника, Дополнитељног требника, Великог типика и других богослужбених књига у издању Синода. Питања и одговори чтецу пред преоизводством објављује 1988. године, а Молитве и молбе 1990. Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака Октоих из штампарије Ђурђа Црнојевића.
Патријарх Павле је дуго година је био председник комисије Светог архијерејског синода за превод Светог писма Новог завета,
чији је први превод, који је званично одобрен од Цркве, објављен 1984,
а исправљено издање овог превода 1990. године. Исто тако, био је
председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, која је
припремила и штампала Служебник на српском језику.
За време од када је српски патријарх обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Србињу (Фоча) и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и информативна служба Српске православне цркве Православље Прес.
Покренуо је 1993. године у Београду Академију за уметности и конзервацију,
са неколико одсека (иконопис, фрескопис, конзервација), следећих година
настава веронауке је враћена у школе (2002), као и Богословски факултет
у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године.
Његов духовник и исповедник свештенства архиепископије београдско-кароловачке више година био је протојереј-ставрофор Миодраг Миловановић, школски друг из богословије у Сарајеву, који је гостовао у емисији „Агапе“ на Студију Б 15. новембра 2009. и причао о патријарху Павлу.